Ви се налазите:

Dvau bratau – srpski i sanskrt – dva brata II

Prećutana Istorija
Dvau bratau – srpski i sanskrt – dva brata II
Piše: Vesna Pešić za časopis »Srpsko Ogledalo« br. 84

Malo je poznato da se srodnost sanskrta i srpskog jezika ogleda u neverovatno velikom broju reči, gramatičkoj strukturi i to na najranijem poznatom vedskom nivou, upravo onom koji je autorka trotomnog Rečnika srpskih i sanskrtskih reči Branislava Božinović proučavala i svoja prva saznanja objavila u prvom delu svog Rečnika 2000. godine, koji je od strane naučne javnosti, kako to obično kod nas biva, prošao poprilično nezapaženo. Ali, ako je tačno da su nekada svi Indoevropljani živeli u jednoj prapostojbini odakle su se razišli na razne strane sveta, onda je svakako za dalja obimna proučavanja u budućnosti nezaobilazna činjenica, koju je upravo Božinovićeva inicirala svojim radom, da je od svih indoevropskih jezika, srpski sa sanskrtom sačuvao najviše sličnosti.
Sanskrt jezik kojim su zapisana najdrevnije mudrosti za koje naša civilizacija zna

Ove tri knjige pojavile su se u vreme egzistencijalne krize srpskog naroda (koja po svemu sudeći traje i dalje), kada su se iz brojnih razloga, među kojima je svakako i podrška identitetu, aktuelizovala traganja za korenima. Međutim, mnoga od tih traganja bila su posve jalova prebiranja po korenima reči, njihovo nadovezivanje na vizantijske i semitske korene, romantičarsko povezivanje fonetskih sličnosti iz koga su proizilazili zaključci o pojavi i kretanju Srba na najrazličitijim tačkama zemaljske kugle. Možda je to bio jedan od razloga što se rečnicima sanskrta Branislave Božinović nije pristupilo ozbiljno i sa dostojnom pažnjom, jer njen rad i posle sedam godina predstavlja jedinstveno otkrovenje za sve one koji su željni izvornog i originalnog učenja.

Nastavljajući nagovor na sanskrt čitalaca ovog teksta, jezik kojim su zapisana najdrevnije mudrosti za koje naša civilizacija zna, u nastavku izdvajamo neka od najzanimljivijih poređenja i komentara sanskrta i srpskog iz Rečnika sanskrta Branislave Božinović.

Tako na primer, srpska reč oganj na sanskrtu glasi agni i ova očigledna sličnost ne može se pobiti. Božinovićeva ide i dalje od neposredne sličnosti reči pa se u njenom komentaru može pročitati da iskazom “prognani žele da se vrate na svoja vekovna ognjišta”, problem prognanih nismo rešili ali smo ga jasnim načinili sa malo reči, ispomažući se prastarim indoevropskim simbolom: oganj na ognjištu, koji nas, kao putokaz, odvodi do osnovne preokupacije drevnih predaka: kakva je priroda univerzuma. Ognjevita, odgovara nam Rg-veda, uvek na tragu bitne niti kojom se svezuju delovi u celinu. Oganj gori u zvezdama i na ognjištu Sunca, silazi sa neba na Zemlju, krije se u oblaku, vodi i pod zemljom, u biljci, životinji, drvetu, plamti na kućnom ognjištu i u ljudskom telu, nadahnjuje pesničku imaginaciju. Neumoran i sveprisutan, on je idealan posrednik između dva sveta, s neba donoseći svetlost, toplotu i munje sa plodonosnim kišama, sa zemlje odnoseći žrtve i himne hvale bogovima.

Sanskrtom se bistre i povezuju mnogi pojmovi za koje bi se na prvi i pogrešan pogled moglo reći da nemaju nikakve međusobne veze. Nema moćnijeg jezika od sanskrta. Grčki i latinski spadaju u dobre učenike, među ostalima ima mnogo zaboravnih ponavljača i improvizatora, srpski jezik je najbolji sanskrtski učenik, mada, nažalost, on toga nije svestan.

Reč at u sanskrtu ima isto značenje kao i at u srpskom, dakle, konj i nikako nije turskog porekla, već potiče iz sanskrta i Božinovićeva dodaje: “nije se čuditi Vuku nego nama. Od njega nas deli stopedeset godina a mi i dalje bolje znamo turski od sanskrta.”

Sanskrtska reč brath ima isto značenje što i srpska brat. Isto je i sa rečima antarija-anterija, opunak-opanak, jelekh-jelek. Komentar zaista nije potreban, a Božinovićeva bi duhovito dodala: “čuvši Srbina dok peva “Svilen jelek, anterija i opanci, po tome se raspoznaju Srbijanci”, Sanskrćanin bi mu rekao da je ove reči pozajmio od sanskrta. Srbin bi ga velikodušno, sa vedskim smislom za gostoprimstvo pozvao na rakiju i objasnio mu da su Srbi narod najstariji, te da je sanskrt od srpskog pozajmio oznake za odevno-obuvne predmete.” Zaista, ove reči su istovetne i po zvuku i po smislu, i kada nam namera ne bi bila objektivnost po svaku cenu, i mi bismo pali u isto iskušenje.

Na sanskrtu pust isto je što i pust, zapušten na srpskom, sanskrtko aps isto je što i srpsko aps, ala je ala u oba jezika, a reč pičja na sanskrtu predstavlja vulvu u prevodu na srpski koji nećemo navoditi. Umesto toga, navedimo autorkin komentar: “bilo bi protivprirodno da Srbin zapamti anteriju i opanak a zaboravi ono što mu je od samog života draže.”

Sanskrtsko aštri je srpsko oštro, astran je osam, srx je srxba, antika je antika, aptih je apetit, apada je pad, arala je ralo, arč je arčiti, alapah je alapača, itvara je utvara, inoti je inat, ičhati je iskati, ukhja je ukuvan, učjati je učiti, uxasanam je užas, uxivati je oživeti, othati je otkati, udavah je udavati, udišati je udešavati, udharati je udarati, ubh je ubiti i tako redom...

Istina – isto, odnosno, ono što jeste

Nije samo o prostom poređenju i sličnosti reč u ovim rečnicima Branislave Božinović, već ona, kako rekosmo ide dalje, približavajući čitaocima osnove drevnog razmišljanja i vedskog poimanja sveta, uz poređenje svakako, sa današnjim sve više preovlađujućim, mondijalističkim stavom velikih i moćnih država. Tako će objašnjenju sanskrtskog rtam, univerzalnog pojma za red posvetiti nekoliko stranicama na kojima između ostalog, piše:

“Prvi apstraktni pojam svekolike ljudske misli, rtam, nalazi se u Rg-vedi sa značenjem red, istina, univerzalni zakon. On ima snagu moralne obaveze univerzalnog važenja i budući izveden od korena “r” (to je onaj isti glas kojim srpski seljak tera stoku), u značenju kretati se, ponašanje svega pojedinačnog u univerzumu mora biti ka njemu usmeravano, s njim usklađivano i njime odmeravano. Rtam se potkrepljuje rečju satjam – istina, i glagolom as, asti – jesam, što bi se moglo reći – istina je isto, ono što jeste.”

Srpskim jezikom, koji je najviše sačuvao od sanskrta, poput nijednog drugog na svetu, na najbolji mogući način se može iskazati da je istina isto, odnosno, ono što jeste. Čoveku Zapada, pak, čiji se jezik najviše od sanskrta udaljio, nije lako objasniti sveobuhvatnost istočnog poimanja. Po mišljenju Božinovićeve, prepreku predstavlja i uverenje o superiornosti Zapada, koji je za sobom ostavio anglosaski kolonijalizam koji se preodenuo, okrepio, naoružao novim oružjima, starim ideologijama i monoteističkim mondijalizmom. “Ako išta treba rušiti na ovome svetu, treba rušiti predrasude o superiornosti zapadnog monoteizma i mondijalizma nad istočnim politeizmom i pluralizmom. Ako su u pitanju sila i nezajažljivost, Zapad je, bez svake sumnje, bio i ostao superiorniji. U stvarima duha, bezrezervnu veru u superiornost Zapada mogu gajiti oni koji Istok ne poznaju ili ga poznaju na pogrešan način preko lako svarljivih, popularnih adaptacija prilagođenih površnom i prezaposlenom Zapadu.”

Na sanskrtu rč na srpskom je reč, pojam kojim se, kako kaže Božinovićeva, hvalimo i kudimo, pevamo i oplakujemo, sporazumevamo se i ne razumemo, branimo i napadamo, informišemo i dezinformišemo, blagosiljamo i kunemo, taj pojam iza koga se krije najveća tajna moći govorenja, ontološki supstrat ljudskog bića, ta reč ne liči ni na njord, ni na njort, ni na parolle, na njeno poreklo podseća nas Rg-veda i vodi u praiskon. Ako nam je koren ovako dubok, zašto se baviti samo adventivnim korenima pa njih kalemiti na tuđe a svoj dubinski koren nazivati paganskim i neznabožačkim, pokatkad ga prezirući, kao da se radi o korenu nekakvog divljaka.

Konačno, Branislava Božinović zaključuje da narod koji od “početka duhovnog oglašavanja ima i koristi pojmove kao što su: rtam – univerzalni red, satjam – istina, veda – znanje, pokazuje misaonost i intelektualnu zrelost kojom se retko koji, bolje rečeno nijedan od njegovih savremenika ne može pohvaliti, sve to u vreme kada se duh okolnog sveta vrti oko objektivizacije predstave boga i oko priprosto koncipiranog večnog života.” A svemu ovome za kraj možemo dodati samo konstataciju da je badava svo nasleđe, ukoliko ga ne poznajemo. Jer tama zaborava i ponor neznanja su neverovatno duboki i vode jedino u nepostojanje.


Sva prava su zadržana © Izdavačka Kuća »Pešić i Sinovi«