Prećutana Istorija
Odlazak Poslednjeg
Srpskog Sanskrtologa
Piše: Vesna Pešić za časopis NIN, Oktobar 2004 godine Kulturnom razvoju jednog naroda uvek su doprinosili oni malobrojni, izuzetni ljudi koji su svojim istraživanjima pokretali nova osmišljavanja stvarnosti kroz istoriju, dajući na taj način doprinos napretku civilizacije.
Prošlog petka, tačnije 12. oktobra 2004. godine, umrla je u selu Vražogrnac kod Zaječara Branislava Božinović, poslednji sanskrtolog u Srbiji. No, malo Srba zna za taj podatak, kao i za činjenicu da je Branislava Božinović učinila jedan pionirski poduhvat pišući Rečnik srodnih sanskrtskih i srpskih reči (dva toma su objavljena a treći se očekuje u proleće 2005. u izdanju izdavačke kuće «Pešić i sinovi»), koji predstavlja jedinstveni rečnik takve vrste ikada objavljen. U sačinjavanju jednog takvog rečnika obično učestvuju čitavi timovi stručnjaka i taj posao se radi godinama. U našoj sredini, međutim, stručnjaka za sanskrt u poslednjem stoleću bilo je zaista malo i svi se mogu pobrojati: Pavle Jevtić, Radmilo Stojanović, Radivoje Pešić, Branislava Božinović.
Branislavi Božinović, koju su mnogi nazivali Ved-ženom (ženom koja ima znanje) jer je bila erudita, inženjer i lingvista, ljubav prema korenu svih indoevropskih jezika - sanskrtu, usadio je njen otac, profesor zaječarske gimnazije, po čijem je savetu upisala Mašinski fakultet u Beogradu – smer avio inženjer. Zbog njene izuzetne stručnosti, čelnici najvećih svetskih kompanija, poput Mecedes-Benc-a i drugih, nudili su Božinovićevoj mesta u njihovim redovima, što je ona uvek odbijala, ostajući do kraja privržena našim firmama, u kojima je (Saobraćajni institut u Beogradu) i završila svoj radni vek avio-inženjera. Međutim, postojeću ljubav prema sanskrtu u Branislavi je rasplamsao Čedomil Veljačić, poznati hrvatski sanskrtolog svojim brojnim knjigama iz ove oblasti, te Branislava odlazi u Indiju gde u Benaresu izučava sanskrt, a kasnije svoje učenje nastavlja kod profesora Stojanovića u Beogradu.
Malo je poznato da se srodnost sanskrta i srpskog jezika ogleda u neverovatno velikom broju reči, gramatičkoj strukturi i to na na najranijem poznatom vedskom nivou, upravo onom koji je Božinovićeva proučavala i svoja prva saznanja objavila u prvom delu svog Rečnika 2000. godine, koji je od strane naučne javnosti, kako to obično kod nas biva, prošao poprilično nezapaženo. Ali, ako je tačno da su nekada svi Indoevropljani živeli u jednoj prapostojbini odakle su se razišli na razne strane sveta, onda je svakako za dalja obimna proučavanja u budućnosti nezaobilazna činjenica, koju je upravo Božinovićeva inicirala svojim radom, da je od svih indoevropskih jezika, srpski sa sanskrtom sačuvao najviše sličnosti. Kao tragalac za najstarijim oblicima ljudske komunikacije, Božinovićeva je po savetu profesora Stojanovića shvatila da «smisao proučavanja sanskrta leži u tome da se uoče zaboravljeni elementi jezika koji su još živi u srpskom i da se obnovi ono što je izgubljeno u toku vremena. Opštiji značaj je obnova srpskog jezika koji je tokom vremena osakaćen i približavanje razmišljanjima onih koji su shvatili neraskidivu vezu između jezika i stvarnosti.» Ako se tome doda da je sanskrt jezik za čije je učenje potrebno više od trideset godina i da je njegovo studiranje bez istovremenog izučavanja filozofije nemoguće, onda je doprinos Rečnika srodnih sanskrtskih i srpskih reči Branislave Božinović našoj kulturi i nauci nemerljiv. To isto tako znači da joj kao pioniru iz oblasti koja će tek u budućim generacijama imati svoje poklonike i istraživače, pripada mesto koje joj više niko ne može osporiti.
Sva prava su zadržana © Izdavačka Kuća »Pešić i Sinovi«